ЋИРИЛИЦА је идентитетско српско писмо. А чим је идентитетско српско писмо постаје трн у оку свима онима „који воле Србе“.
Ово није од јуче и познато је да та мржња према ћирилици траје још од Аустроугарске, па преко НДХ, и даље према државама насталим након ратова деведесетих. Као главни идентитетски критеријум Срба, ћирилица ће увек бити и политичко питање. Нажалост, овде је проблем јер и Срби почињу да прихватају ћирилицу као политичко питање.
Дошли смо сад до тога да ћирилица никад као данас није била угрожена, и да српски језик никад није био на „нижим гранама“. И ћирилица и српски језик полако губе дигнитет. Зар је онда чудо да данас царује неписменост и језичка некултура.
Ово каже за „Новости“ Милош Ковачевић члан Одбора за стандардизацију српског језика, редовни професор на Филолошком факултету у Београду и Филозофском факултету у Палама који годинама упозорава да српски језик и ћирилица морају бити заштићени, јер су део културне вертикале српског народа.
– Ћирилица јесте политичко питање јер су га други са стручног плана пребацили на политички. И данас заправо се о српском језику и ћирилици као писму више говори политички него са научне стране – истиче Ковачевић.
Према речима проф. Ковачевића, српски језик одражава Србе и ћирилица је писмо српског народа и не може никако бити другачије, а политички проблем српског језика и ћирилице данас су његова преименовања.
– Несумњиво је да су српски језик, ћирилица и Српска православна црква три културне вертикале српскога народа. Дуго је ћирилица била симбол и српског језика и Српске цркве. Онога тренутка кад се српском језику почела оспоравати ћирилица као најиманентнија особина – почео је суноврат и ћирилице и српског језика. Српски језик почео је да живи под несрпским именима (хрватским, босанским и црногорским) само са латиницом, без ћирилице као заштитног знака његовог српског карактера. И почело је и код Срба урушавање статуса и ћирилице и српског језика. Последњи је тренутак за деловање, да би српски језик и ћирилица опет имали статус који заслужују – каже Ковачевић.
Нисмо против латинице
ПРЕМА речима проф. Ковачевића, Срби не намећу другима да пишу ћирилицом или да су против латинице, али чим се отворено говори о ћирилици одмах се буне заштитници латинице.
– Не говоримо ми Хрватима или Бошњацима којим писмом да пишу, или да смо против латинице. Али, мора се истаћи да побуна против ћирилице значи и побуну против српског идентитета и против Срба. Они који штите латиницу очигледно желе да једног дана ћирилица не буде идентитет Срба и да Срби буду сведени на писмо и језик по којима се препознају Хрвати или Бошњаци – сматра Ковачевић.
Он истиче да је код заштите ћирилице као идентитета српског народа кључ у враћању поштовања Срба према властитом писму.
– Најбитнији и најлакши начин за враћање дигнитета ћирилици и српском језику јесте да сви Срби знају српски језик и ћирилицу. То је једино могуће кроз образовни систем. Онога тренутка када Србија и Српска пронађу заједнички став да свако ко заврши факултет мора да има елементарно и функционалну правописну писменост и да познаје српски језик и пише ћирилицу и да га уважава као примарнио писмо, тог тренутка ће се проблем ћирилице решити – каже професор.
Нажалост, како каже, заштита ћирилице се не може помоћи само усвајањем закона и употребом ћирилице у институцијама.
– Државне институције су периферне локације за употребу ћирилице и српски језик, и то не значи ништа уколико немате употребу ћирилице у медијима и школству – наводи Ковачевић.
Један од проблема код ћирилице је, нажалост, и стид Срба према ћирилици.
– Многе књиге показују да Срби који живе у деловима који нису већински српски тешко говоре српски језик и пишу ћирилицом. То јесте нека врста стида Срба према ћирилици и српском језику. Не стиде се они само ћирилице већ и српског порекла. То је најгоре што се једном народу може десити – каже Ковачевић.
Аутор: С. Мишљеновић
Извор: Новости
